Mohamed Dahou – Beleške za proglas Istoku

Arapske države su na izdisaju. Kuda mogu odvesti njihove nacionalne politike, zasnovane na bedi sopstvenog naroda?

Nije bilo nikakve Egipatske revolucije.[1] Umrla je tokom prvih dana; umrla je sa tekstilnim radnicima upucanim zbog  njihovog “komunizma”. U Egiptu se masa šalje na počinak pokazivanjem Sueckog kanala. Englezi neće dogurati mnogo dalje: ne dalje od Jordana ili Libije.

Saudijska Arabija zasniva svoj društveni život na Kuranu i prodaje naftu Amerikancima. Ceo Bliski Istok je u rukama vojske. Kapitalističke sile ojačavaju suparničke nacionalizme i guraju ih jedne protiv drugih.

Neophodno je prevazilaženje svih oblika nacionalizma.

Severna Afrika se mora osloboditi[2] ne samo od strane okupacije, već i od svojih feudalnih gospodara. Domovinu moramo prepoznati svuda gde vlada ideja slobode koja nas zadovoljava, i jedino tamo.

Naša braća su izvan granica nametnutih pitanjima porekla ili boje kože. Određeni sukobi, kao što je onaj sa Izraelom, mogu biti jedino rešeni revolucijom na obema stranama. Neophodno je reći stanovništvu arapskih zemalja: cilj nam je zajednički. Nema nekakvog Zapada sa kojim se suočavate.

Mohamed Dahou (Moamed Dau)

Bulletin d’information du groupe français de l’Internationale lettriste.

Paraît tous les mardis.

N° 6 – 27 juillet 1954

http://www.notbored.org/notes-for-an-appeal.html

Prevod: Nikola

2015.

[1] Ovde Dau misli na “drugu Egipatsku revoluciju”, koja je počela 26.1.1952. “Prva” Egipatska revolucija je počela u proleće 1919.

[2] Od Francuske, koja je upravljala Marokom, Tunisom i Alžirom. Rat za nezavisnost Alžira je počeo novembra 1954, ubrzo nakon pisanja ovog teksta.

Intelektualna slava – kao takva

Revolucionarna kritika postojećih uslova života svakako ne podrazumeva neki monopol na inteligenciju, već samo na način njenog korišćenja. U sadašnjoj krizi kulture i društva, oni koji ne umeju da se služe inteligencijom nemaju pravo da se nazivaju intelektualcima. Poštedite nas priče o inteligenciji koja nema praktičnu primenu. Siroti Hajdeger! Siroti Lukač! Siroti Sartr! Siroti Bart! Siroti Lefevr! Siroti Kardan! Tikovi, tikovi i tikovi.

http://anarhisticka-biblioteka.net/library/situacionisticka-internacionala-a-sada-si

Neki mogu  tvrditi da je Mišel Fuko bio nadprosečan u odnosu na uobičajen kvalitet sadašnjih mislilaca. Uprkos svemu, nije se angažovao u potpunim intelektualnim podvalama kao npr. Alen Badiju, koji raznosi matematiku filozofima, kalkulišući poput Deborovog mahera koji se nada da “poznavalac vina često ne zna pravila nuklearne industrije”.

Fukoov slučaj teško da je ohrabrujući imajući u vidu njegovu spremnost da iskoristi svoj priličan prestiž zarad efektivne materijalne podrške Ajatolahu Homeiniju. Svejedno, glavna stvar je u tome što to zaista nije pitanje dobrote, kvaliteta, sposobnosti itd. intelektualaca. Pitanje je da li su oni na našoj strani ili na strani spektakularnog kapitalizma. Primetivši ovo, trebalo bi da skiciramo uslove sadašnjeg stanja stvari, uslove kojih je skoro svako svestan, ali se većina trudi da ih u različitim razmerama odstrani iz svesti. Ovako nekako – svetom dominiraju laži, i to ne samo statičan sklop laži, već stalna borba između laži i njihovih lažova. Ova situacija je samo deo verovatno šire situacije vezane za to da najamni rad, robna proizvodnja i kapital preovlađuju svuda. Većina prodaje svoju radnu snagu, svoju kreativnost i ostale sposobnosti, da bi otkupila preživljavanje na čisto kvantitativnoj skali. Usled ovakvog lišavanja, elitni intelektualni radnik se i dalje takmiči kao proleter, nemajući ništa da proda osim svoje pameti. Dostigli smo takav nivo spektakla kada dominacija ovih kapitalističkih odnosa doseže tolike razmere da one prevazilaze svaki jezik za opisivanje situacije. Intelektalna elita se u svemu ovome takmiči mnogo žešće, ali se takmiči na površini, vezujući se za jedan veliki pokret koji je spektakl. Širok spektar interesantnih i prodornih ideja je stvoren od strane današnjih slavnih intelektualaca, ali oni ne uspevaju da opišu preovlađujuće uslove društva, društva koje sve više i više obrazuje jedinstven, integrisan sistem; Slavoj Žižek flertuje sa otkrivanjem univerzalnosti ideološke obmane, ali odmah zatim ispuca svoju kritiku iznenadnim utrapljivanjem nekog posebno komercijalnog proizvoda kao što je parfem ili staljinizam. Žižekovi poštovaoci su moroni ne zato što Žižek nema uvida, već zato što odustaju od mogućnosti potpune kritike sadašnjice kada počnu da trube o uvidu smešanom sa sranjem kao idealu revolucionarne teorije. I tako u nedogled.

https://killtheism.wordpress.com/2013/02/07/intellectual-celebrityhood-as-such/

Prevod: Nikola

2015.

Wildcat (UK) – Radnicizam

Radnicizam je endemski  oblik kapitalističke ideologije među samoproklamovanim revolucionarima.

To je ideologija koja ohrabruje prihvatanje i propagiranje najamnog rada, među pojedincima koji su shvatili da najamni rad iziskuje eksploataciju i otuđenje. Ona je, dakle, najviši oblik otuđenja.

Slavljenje radnika može se uočiti kod raznih državnih ideologija, kao što su staljinizam i nacizam. Radnici su poštovani zbog njihove uloge graditelja nacije, ekonomije, kapitala.

Radnicizam je ideologija koja ne veliča sve najamne radnike, već zastupa samo „proizvodne“ radnike. U suštini, ona kleveće kancelarijske radnike i radnike u uslužnom sektoru, i veliča samo one koji su najviše uključeni u reprodukciju kapitala.

Radnicizam obožava manuelni rad, “rad sa čekićima“. Njegova vizija proletera je mišićavi muškarac. Odbacujući kancelarijski i rad u trgovini, odbacuje i veliki deo ženskih najamnih radnica, otkrivajući svoj seksizam.

Radnicizam je bio prisutan u radničkom pokretu od samog početka. Prva radnička udruženja su bila inspirisana hrišćanstvom, i veličala su marljivost, štedljivost i rintanje. Ove moralističke ideje su se zadržale u radnicizmu, koji je preostali bastion hrišćanske ideologije unutar radništva.

Najglasniji zastupnici radnicizma nisu manuelni radnici koji nemaju drugog izbora, već bivši marginalci koji su napravili moralnu odluku da postanu „revolucionarni“ manuelni radnici. Njihovo propagiranje radnicizma je kompenzacija za sopstvenu nesigurnost u pogledu klasnog statusa, i moralna osuda proletera koji su se odlučili na drugačiji izbor.

Radnicistička teorija vidi revoluciju kao nešto što proishodi iz eskalacije svakodnevnih borbi radnika u kapitalizmu. Istorija revolucija protivreči ovoj teoriji uvek iznova. Okidač za francusku i rusku revoluciju su bile borbe žena. Nemačkoj i portugalskoj revoluciji su prethodile šire pobune. Ona u Parizu šezdesetosme je izazavana studentskim borbama. Radnicizam se bavi istorijskim falsifikovanjem svoje teorije ne pukim ispravljanjem teorije, nego falsifikovanjem istorije. U svakom slučaju je uloga onih koji nisu radnici poreknuta ili marginalizovana. Revolucionarna teorije umesto toga insistira na analizama stvarnih događaja, ne bi li se razumeli trenuci slabosti kapitalizma.

Radnicisti su proglasili proizvodne radnike za posednike ključne pozicije, zato što oni mogu odustajanjem od rada ukinuti kapitalizam. Istina je da je, nasuprot tome, centralnost proizvodnih radnika preuveličana, kao što je proizvodnja samo deo ciklusa akumulacije. Radnici uključeni u komunikacije, raspodelu i cirkulaciju takođe mogu imati snažnu ulogu. Štrajk bankarskih radnika može imati jači efekat na kapital nego štrajk radnika u fabrici automobila. Talas gradskih nereda može imati snažniji uticaj i od jednog i od drugog.

Traganje za ključnom frakcijom proletarijata, čija je borba privilegovana, otkriva hijerarhijsku perspektivu koju održavaju radnicisti. To potiče iz vizije komunizma kao programa koji je već formulisan, a kome su samo potrebne trupe da ga sprovedu u praksi. Ova mamurna perspektiva je nasleđe antikvarnog socijalizma  poput socijaldemokratije druge internacionale, ili sindikalizma. Ovakva vrsta teorije vidi klasnu borbu kao oblik (buržoaskog) rata, sa pešadincima i generalima. “Revolucionar“ određuje program, radnici ga sprovode u praksi.

Radnicizam i intelektualizam su suparnici, ali ne i suprostavljeni. Jedan drugog nadopunjuju. Misao i akcija su odvojeni, radnici moraju u praksi sprovesti teoretičareve ideje. Radnicisti uglavnom imaju svoju kritiku intelektualaca, ali će ona samo biti primenjena na drugim intelektualcima, ne i na njima samima. Radnicisti se moraju kloniti drugih intelektalaca, ali ne i radnicista, koji se prave da su drugačiji od specijalizovanih mislilaca. Radnicizam održava suprostavljenost misli i akcije, i faktičko prvenstvo misli, što je u kapitalizmu inherentno.

Revolucionarni subjekat nisu samo proizvodni radnici, ili čak svi radnici. To je proletarijat, svi oni bez društvene moći ili bogatstva, koji nemaju ništa da izgube osim svojih lanaca. Ne-proleterski delovi mogu odigrati punu ulogu u revolucionarnom procesu, ukoliko je proletarijat aktivan. Najbolji dokaz ovoga su revolucionarni seljaci koji su bili uključeni u mahnovščinu i u komunističke zajednice za vreme Španskog građanskog rata.

Cilj komunističkog pokreta nije radnička država ili diktatura proletarijata, već ukidanje klasa u ljudskoj zajednici, kroz borbu protiv kapitalizma.

Ova kritika radnicizma je napisana 1995, ali nikada pre nije objavljena. Iako nikada nismo bili čisti radnicisti, bilo je tendencija u tom smeru u pojedinim našim tekstovima i stavovima, pa je ovo delom i samokritika.

 Jedan komentar na ovaj tekst je bio da postoji dobar razlog zašto se radnicizam “pokazuje kao seksistički“. Radnicizam odgovara posebnom sastavu kapitala, čiji se porodični model sastoji od muškog fabričkog radnika i žene domaćice. Radnicizam je seksistički jer odgovara seksističkom (sada prevaziđenom) sastavu kapitala.

 

http://www.prole.info/texts/critiqueofworkerism.html

Prevod: Nikola

2015.

Gilles Dauvé – Povratak Situacionističkoj internacionali (2000)

Dvehiljadite, „društvo spektakla“ je postala trendi poštapalica, ne toliko slavna kao što je bila „klasna borba“, ali društveno prihvatljivija. Štaviše, SI (Situacionistička internacionala) je sada u senci svoje glavne figure, Gija Debora, koji se sada opisuje kao poslednji romantični revolucionar. U Berlinu kao i u Atini, mora se prekoračiti situacionistička moda ne bi li se procenio situacionistički doprinos revoluciji. Na isti način treba strgnuti marksistički zastor da bi se razumelo šta je Marks zaista rekao – i šta on i dalje za nas  predstavlja.

SI je pokazala da nema revolucije bez neposredno generalizovane komunizacije čitavog života, i da je ova transformacije jedan od uslova uništenja državne moći. Revolucija predstavlja završetak svih odvajanja, a pre svega odvajanja koje ih sve reprodukuje: rada kao odsečenog od ostatka života. Izlaženje na kraj sa najamnim radom podrazumeva dekomodifikovanje načina na koji jedemo, spavamo, pamtimo i zaboravljamo, putujemo od jednog do drugog mesta, osvetljavamo svoju spavaću sobu, odnosimo se prema hrastu dole na ulici itd.

Zar ove banalnosti? E pa, nisu bile oduvek, a i danas nisu to za svakoga.

Trebalo bi samo da pročitamo Principe komunističke proizvodnje i raspodele, napisane 1935. od strane holandsko-nemačke levice, da bismo shvatili opseg evolucije. Kao i Bordiga i njegovi naslednici, i oni su oduvek komunizam smatrali programom koji treba sprovesti nakon osvajanja vlasti. Setimo se samo o čemu se govorilo šezdesetih, kada su radikali debatovali o radničkoj vlasti i definisali društvene promene kao suštinski politički proces.

Revolucija je komunizacija. Ovo je važno, npr, kao što je bilo odbijanje sindikata nakon 1918. Ne kažemo da bi revolucionarna teorija trebalo da se menja na svakih trideset godina, već samo to da je primetna proleterska manjina odbacila sindikate nakon 1914, a druga aktivna manjina težila kritici svakodnevnog života šezdesetih i sedamdesetih. SI je prevazišla granice ekonomije, proizvodnje, radionica i radnicizma zato što su, u to vreme, od Votsa do Torina, proleteri zaista dovodili u pitanje sistem rada i aktivnosti izvan posla. Dva polja su, međutim, retko bila napadana od strane istih grupa: crnci bi se bunili protiv merkantilizacije života u getoima, dok bi se crni i beli radnici bunili protiv svođenja na zupčanike u mašini, no ipak se dva pokreta nisu uspela spojiti. Radnici su odbijali rad na pokretnim trakama i tražili veće plate: najamni rad kao takav nikada nije ukinut. Ipak, postojali su pokušaji dovođenja u pitanje sistema u celini, npr u Italiji, a SI je bila jedan od izraza ovog nastojanja.

Tu nas situacionisti i dalje nadahnjuju. Tu se takođe mogu kritikovati.

Ograničenje SI leži u njenim jakim tačkama: kritika robe, kritika koja se vratila temeljima, bez njihovog potpunog dosezanja.

SI je istovremeno i prigrlila i odbacila komunizam saveta. Kao i Socijalizam i varvarstvo, kapital je smatrala upravljanjem koje lišava proletere bilo kakve kontrole nad svojim životima, zaključivši da je neophodno pronaći društveni mehanizam koji bi svakome omogućio učešće u upravljanju sopstvenim životom. Teorija o birokratskom kapitalizmu grupe Socijalizam i varvarstvo je pridala više pažnje birokratiji nego kapitalu. Teorija o spektakularnom društvu SI je na isti način izražavala mišljenje o spektaklu kao mnogo značajnijem za kapitalizam nego što je to sam kapital. Deborovi poslednji spisi zapravo redefinišu kapitalizam kao potpuno integrisani spektakl, ali je zabluda postojala još od kada je Društvo spektakla 1967. pobrkalo deo i celinu.

Spektakl nije samom sebi uzrok. On je ukorenjen u proizvodnim odnosima, i može se jedino razumeti kroz razumevanje kapitala, ne obrnuto. Podela rada je ono što pretvara radnika u posmatrača svog rada, svoga proizvoda, svog života na kraju krajeva. Spektakl je naša egzistencija otuđena u predstavama, koje se njome hrane, osamostaljeni rezultat naših društvenih aktivnosti. Počinje od nas i odvaja se od nas preko univerzalnog predstavljanja roba. Postaje spoljašnji našem životu zato što naš život konstantno održava njegovu eksteriorizaciju.

Naglašavanje spektakla vodi do borbe za društvo koje nije spektakularno: prema mišljenju situacionista, radnička demokratija služi kao protivotrov kontemplaciji, kao najbolja moguća forma za stvaranje situacija. SI je tragala za pravom demokratijom, za strukturom gde proleteri više neće biti posmatrači. Tragala je za sredstvima (demokratija), mestom (savet) i za načinom žiivota (generalizovano samoupravljanje) koji bi osposobili ljude za slamanje okova pasivnosti.

Nema protivrečnosti između Deborove i Vaneigemove verzije SI. Komunizam saveta i radikalna subjektivnost naglašavaju samoaktivnost, bilo od strane radničkog kolektiva ili pojedinca.

“Mislim da ćemo moji prijatelji i ja biti zadovoljni anonimnim radom u Ministarstvu razonode, za vladu koja će najzad uzeti u obzir menjanje života (…)“ (Debord, Potlach, 29, 1957)

Isprva su situacionisti verovali da je moguće neposredno eksperimentisanje sa  sa novim načinima života. Ubrzo su shvatili da takvi eksperimenti zahtevaju potpuno kolektivno prisvajanje uslova života. Počeli su od napada na spektakl kao pasivnosti, i došli do afirmacije komunizma kao aktivnosti. Ovo je ključna tačka posle koje nema nazad. Ali kroz ceo proces tog ponovnog otkrivanja, pogrešno je bilo pretpostaviti da mora postojati drugačije korišćenje života, što je logično odvelo do potrage za njegovom potpuno drugačijom upotrebom.

Traganje za načinima drugačijeg iskorišćavanja svog života je istovremeno osnažilo i osakatilo situacionističku kritiku militantizma.

Bilo je neophodno podvrgnuti kritici političku akciju kao odvojenu aktivnost, gde se pojedinac bori za cilj udaljen od svog života, prigušujući svoje želje i žrtvujući se za cilj  stran sopstvenim osećanjima i potrebama.  Svi poznajemo primere posvećenosti grupi i/ili svetonazoru čije su posledice nesposobnost ovih osoba za uvide u aktuelna događanja, i nesposobnost za subverzivne činove kada su ovi mogući

Ali jedino uzajamnost pravih odnosa može sprečiti razvoj ličnih slabosti i otuđenog samoporicanja. Nasuprot tome, SI je pozivala na sveobuhvatnu radikalnost i celodnevnu konzistenciju, zamenjujući militantni moral radikalnim moralom, koji je jednako beskoristan. Njihovo objašnjenje razloga za raspuštanje nakon šezdesetosme je žalosno: zašto se retko koji član pokazao doraslim situaciji? Da li je Gi Debor jedini koji je bio? Možda je najveća Deborova greška što se ponašao (i pisao) kao da nikada ne bi mogao da pogreši.

Subverzivno je bilo rugati se lažljivoj militantnoj modi prozvavši se Internacionalom, i okrenuti spektakl protiv sebe kao u strazburškom skandalu (1967). Ali ovo se izrodilo u svoju suprotnost kada su situacionisti pokušali da iskoriste marketinške tehnike protiv marketinškog sistema. Njihovo “prekidanje programa” nazadovalo je u pravljenje predstave od njih samih i, konačno, paradiranja time.

Nije slučajno to što je SI uživala u citiranju Makijavelija i Klauzevica. Situacionisti su zaista  verovali da će, pod uslovom da je izvedena sa dobrim uvidima i stilom, neka strategija osposobiti grupu pametnih mladih ljudi da tuku medije na njihovom terenu i uticati na javno mnenje na revolucionarni način. Samo je ovo pokazalo njihovo nerazumevanje spektakularnog društva.

Pre i za vreme 68-me, SI se uglavnom sa ispravnim stavom suočavala sa neminovnostima koje trebaju biti ismejane pre nego što ih možemo revolucionisati: politika, radna etika, poštovanje kulture, levičarska dobra volja itd. Kasnije, kako se situacionistička aktivnost gasila, nije ostalo mnogo više od stava, i ubrzo ne čak više ni pravog, prepustivši se samohvalisanju, fetišizmu saveta, fascinaciji tajnom stranom svetskih događanja, pride još i promašenim analizama dešavanja u Italiji i Portugaliji.

SI je najavila nadolazeću revoluciju. Ono što je usledilo je imalo mnoge odlike koje je SI nagovestila. Ulični slogani Pariza 68-me ili Bolonje 77-e bili su odjeci članaka prethodno štampanih u časopisu sa šljaštećom naslovnicom. Pa ipak, to nije bila revolucija. SI je govorila da je bila. Generalizovana demokratija (i pre svega, radnička demokratija) je bila subverzivni san kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih: umesto uočavanja da je ovo ograničenje perioda, SI je to shvatala kao potvrdu njihovog pozivanja na komunizam saveta. Nisu uspeli da shvate da autonomno samoupravljanje fabričkim borbama nikada ne može biti princip niti cilj po sebi, već samo sredstvo.

Autonomija je sažmela duh vremena: osloboditi se od sistema, a ne razneti ga u komadiće.

Buduća revolucija će manje biti okupljanje proletera u poseban blok, već pre dezintegracija onoga što dan za danom reprodukuje proletere kao takve. Ovaj proces podrazumeva okupljanje i organizovanje na radnim mestima, ali takođe i njihovo transformisanje i izlazak odatle jednako kao i susretanje u radionicama. Komunizacija neće nužno slediti model događanja poput onih iz San Franciska 1966, niti će reaktivirati okupacije fabrika na mnogo širem terenu.

SI je skončala dodajući komunizam saveta iluzijama o revolucionarnom “savoir-vivre”, subverzivnom lajfstajlu. Tragala je za svetom gde bi ljudska aktivnost bila svedena na konstantno zadovoljstvo, i predstavljala kraj rada kao početak beskrajne zabave i radosti. Nikada nije otišla dalje od tehnicističko-progresivističke vizije blagostanja prouzrokovanog uvođenjem automatizacije.

Od nekolicine grupa koje su imale društveni uticaj na subverzivni talas iz sredine šezdesetih, Situacionistička internacionala je dala najpribližniju sliku komunizma kako se u to vreme zamišljao. Postoji istorijski nesavladiva prepreka između

“Ukinimo rad!“

i

„Vlast radnicima!“

SI je bila u samom središtu ove protivrečnosti.

(Štampano u devetom broju magazina Aufheben, jesen 2000)

Ps. u vezi kritike militantizma

Različito je značenje u francuskom i engleskom jeziku. Reč dolazi iz istog izvora kao „militarno“, i u oba jezika prenosi ideju borbe za cilj. Ali u engleskom jeziku označava borbeno, „agresivno aktivno“ (Webster, 1993). U francuskom jeziku, značenje je pozitivno (militanti su trebali biti posvećeni borci radničkog pokreta), sve dok ga SI nije povezala sa samožrtvenom odanošću cilju: termin ovde koristimo u tom smislu.

http://www.troploin.fr/node/5

Prevod: Nikola

2015.

Psihodrame lumpenburžoazije

“Zabluda o kojoj je ovde reč sada je snažno došla do izražaja kroz delatnost jednog posebnog društvenog sloja: buržoaske lumpeninteligencije (to su nazovi intelektualci, koje amaterska intelektualna priprema razoruža pre nego što uspeju da pokažu osnovno filozofsko neznanje i koji se, zbog svoje prostodušnosti u intelektualnoj praksi, parališu već kod prve zamke koja u sebi sadrži sholastički argument s kojim se suočavaju) i malograđana, jer su mnogi od njih, iako su želeli da budu revolucionari, u stvari proizvod jednog specifičnog stanja stvari koje je prekinulo vezu između intelektualnog i praktičnog iskustva (kako u pravim političkim pokretima, tako i u svim onim podvajanjima koje su nametnule savremene institucionalne strukture). Zbog toga su oni sposobni da izvode samo zamišljene revolucionarne psiho-drame (u kojima se utrkuju ko će zauzeti žešći verbalni stav); u stvari, uklapaju se u veoma staru tradiciju buržoaskog elitizma, prema kojoj je skrojena Althusserova teorija.“ E. P. Thompson, Beda teorije, Beograd, 1987, str.241-242.

Građanizam

(…) U Francuskoj se naziva građanizam, riječ koja označava pokret sastavljen od raznolikog arhipelaga udruga, sindikata, kolektiva, novina i političkih struja, čiji je cilj borba za ponovno uvođenje »prevarene demokracije«. Danas više nije nikakva tajna da se naš planet nalazi na izmaku, s društvene, političke, gospodarske i ekološke točke gledišta. Građanisti smatraju da uzrok ovog stanja leži u nepoštivanju »narodne volje« koja (jednom pala u ruke političara žednih moći, združenih s profiterima gladnih zarade) se osjeća neispunjenom, izmanipuliranom, izdanom.

Neprijatelji političara i profitera (ali ne i društveno sistema kojeg su odraz), građanisti su uvjereni da je demokracija — u svom najizvornijem, najrustičnijem obliku — zaista najbolji od mogućih svjetova i da je moguće poboljšati i moralizirati kapitalizam i državu, efikasno se suprotstavljajući njihovim najočitijim štetnostima i zloupotrebama. No, pod slijedećim uvjetima: da se ova demokracija izrazi kroz preporođenu politiku, ali ne po uzoru Machiavellijeve Firence, nego Periklove Atene, to jest kroz veće izravno sudjelovanje građana, koji osim što trebaju izabrati svoje zastupnike, moraju i konstantno djelovati kako bi vršili pritisak na njih, da bi zaista primijenili ono zbog čega su izabrani. Navedeni se pritisak može vršiti na raznorazne načine, uključujući i »građansku neposlušnost«, pri kojoj najprostiji konzervativci izlijevaju toliko žuči, a unutar pokreta izazivaju toliko divljenja.

Možemo reći da građanizam, na neki način, nastaje iz razočarenja. U svom reformističkom obliku, razočaranost zbog razdaljine koja sve više razdvaja one koji su poslani u Dvore od onih koji su ostali na ulicama. Ima mnogo dobrih ljudi — oni koji vjeruju da vlast stvara i jamči slobodu, da se tržište mora temeljiti na etičkim principima ili da vojne operacije moraju poštovati deontološki kodeks — koji misle da ih više ne zastupa vodstvo, gluho na interese običnih ljudi, javno proglašeno privilegiranom kastom, zabrinuto da zadrži svoje fotelje. Ti dobri ljudi čvrsto vjeruju u državu, u neophodnost države, u korisnost države, u pravdu urođenu u državi, ali su privremeno razočarani zato što smatraju da je ne vode kompetentni, pošteni, korektni, pravedni političari.

Iz čega proizlazi njihova razočaranost u profesionalne političare, stranke ili sindikata, premda i dalje traže nekoga tko bi bio na nivou njihovih zahtjeva. Budući da se osjećaju zanemareni, misle da moraju sići na ulice da bi zaštitili svoja »prava«. Njihove borbe imaju uvijek točno određene ciljeve, ograničavaju se na oštro NE određenom dr-žavnom projektu koji dovodi u opasnost vlastito zdravlje, bez da osjete imalo potrebe za preispitivanjem društvene organizacije koja ga je proizvela. Radikalni trenuci, subverzivne tenzije, nimalo ih se ne tiču. Oni su pošteni građani, nisu »huligani« ili »teroristi«. Podrazumijeva se da, iako su spremni počiniti formalno »ilegalna« djela, kao što je blokada cesta, oni su zakleti neprijatelji nasilja. Koliko ne podnose pendrek policajca koji suzbija, toliko ne trpe sabotažu pobunjenika koji se oponira. Jedino nasilno djelo koje prihvaćaju je minimalno, nadzirano, integrirano, i koje ponekad realiziraju u svrhu privlačenja pažnje suprotne strane, odnosno autoriteta. Nasilna djela koja ponekad mogu biti i vrlo spektakularna, ali koja ne bi onemogućila počinitelju da se sutradan kandidira za predsjednika.

U svom nešto manje reformističkom obliku, građanizam je plod razočarenja u revoluciju čiji je povijesni plan doživio neuspjeh. Navedenom je planu bio cilj, u svojim osnovnim mada različitim pojavama, proleterska reaproprijacija kapitalističkih proizvodnih sredstava. S ove točke gledišta proletarijat se poimao kao autentičan stvaratelj društvenog bogatstva, u kojem je, međutim, uživala samo buržoazija: proletarijatu trud sijanja, buržoaziji plodovi berbe. Uz takvu pretpostavku društvena promjena se mogla zamišljati jedino kao puko eliminiranje uzurpatorske klase. Zato se povećanje proizvodnih snaga smatralo korakom naprijed na putu prema revoluciji, prateći taj realni pokret kroz koji je proletarijat poprimao oblik budućeg revolucionarnog subjekta koji bi ostvario komunizam ili anarhizam. Neuspjeh ove perspektive počeo se nazirati u prvoj polovici dvadesetog stoljeća, porazom revolucija u Rusiji, Njemačkoj i Španjolskoj. Posljednji izdisaj bio je francuski maj ’68., koji je otvorio vrata još jednom desetljeću oštrih društvenih sukoba. Osamdesete su stale na kraj posljednjem jurišu na nebesa, označavajući nepopravljiv zalazak i nestanak ovog plana društvenog oslobođenja, istodobno s restrukturiranjem kapitala koji je uvođenjem automatizacije priveo kraju važnost tvornice i mitove vezane za nju. Siročad proleterske revolucije pronašla je u građanizmu oblik protesta koji je u stanju utješiti njihovu žalost. Neke od ideja koje kruže pokretom, kao »raspodjela bogatstva«, dolaze izravno iz starog radničkog pokreta koji je namjeravao vlastoručno upravljati kapitalističkim svijetom. U sličnim konceptima možemo primijetiti jedan povratak, jedan kontinuitet, ali i preusmjeravanje nekadašnjih ideala od strane građanizma. To je ono što nazivamo »umjetnost prilagođavanja ostataka«….

… Ali, što je narod? Skup subjekata koje obilježava volja za životom pod istim pravnim poretkom. Geografski element je nedovoljan da bi obuhvatio pojam naroda, koji potrebuje sporazum na isto pravo i zajedničke interese. Narod je politički i povijesni dentitet, koji ima pristup pripovijedanju i sjećanju, ima pravo na komemoracije, na prosvjede i na mramorne spomenike. Narod je vidljiv i izreciv, strukturiran u svojim organizacijama, predstavljaju ga njegovi zastupnici, njegovi mučenici, njegovi heroji. Nije slučajnost što njegov mit oduvijek njeguju svakojaki autoriteti, ili što su ga slobodari (barem oni manje lobotomizirani) desetljećima odbacivali. Posljedica njegove bezbrižne egzaltacije u Val Susi bila je imedijatna pojava sindroma populizma. Ovaj pojam inače podrazumijeva svaku političku formulaciju zasnovanu na predodžbi da vrlina leži u narodu — smatran homogenim društvenim agregatom, isključivim nositeljem pozitivnih, specifičnih i trajnih vrijednosti — i u njegovim zajedničkim tradicijama (Val Susa kao zemlja partizana…). U narodu često prevladava ruralni element, zato što onaj tko je ostao u dodiru sa zemljom, s planinama, sumnjičavo i neprijateljski promatra osobe koje dolaze iz urbane sredine. Populizam je ekumenski, isključuje svaki klasni sukob pošto podrazumijeva narod kao homogenu masu. S povijesne točke gledišta sklon je ideološkom širenju u periodima tranzicije i u trenucima jakih tenzija između metropole i provincije tijekom procesa industrijalizacije, pošto nude razlog kohezije, a istovremeno zova i združivanja. Populističke formule uskrsnu pri svakoj brzoj mobilizaciji različitih društvenih sektora i pri intenzivnoj politizaciji izvan postojećih institucionalnih kanala. Apel na regenerirativnu snagu mita — a mit naroda je istovremeno najfascinantniji i najmračniji, najnemotiviraniji i najfunkcionalniji u borbi za vlast — latentan je i u najraznovrsnijem i najsloženijem društvu, spreman da se materijalizira u trenucima krize.

Sve navedene karakteristike su prisutne u Val Susi, iskoristile su ih mnoge strane koje nisu mogle propustiti ovako zgodnu priliku za opću mobilizaciju s određenim potencijalima. I anarhisti su uvidjeli šansu, pouzdajući se u slobodarski populizam koji poznaje mnoge čuvene teoretičare i koji u narodnim sastancima pronalazi svoj najviši odraz. Počevši od Val Suse proširio se osjećaj da svaki pojedinac može imati nadzor nad odlukama koje odlučuju o sudbini našeg društva: dovoljno da zna raspravljati s drugima. Ta je uvjerenost dovela do ekshumiranja direktne demokracije,politike u helenističkom smislu, mita agore — građanskog prostora u kojem se građani mogu neformalno skupljati da bi raspravljali, razmjenjivali ideje i sklapali korisne odnose, prije narodne skupštine gdje bi zatim rješavali zajednička pitanja kako bi postigli dogovor u neposrednom oblikom, licem u lice. Kratko rečeno, ono što pokondireni i žalosni anarhistički militanti već godinama nazivaju »javnom ne-državnom sferom«.

Nije koincidencija što je grčka riječ za skupštinu, ecclesia. Ako se najsavršenija organizacija univerzuma može zvati Bog, onda veza između politike i religije postaje očitija. Nešto manje očitija je privlačna snaga koju vrši na osobe naumljene promijeniti svijet od vrha do dna. Monstruozna aberacija koja tjera ljude da vjeruju kako je jezik rođen da bi pojednostavio i riješio njihove međusobne odnose, vodi ih na ova kolektivna sastajališta, gdje se raspravlja kako riješiti stvari iz života. Činjenica da te stvari ne doživljavaju svi prisutni na isti način, da rasprava ne može biti paritetna dok ne budu i sposobnosti sudionika (tko zna više i bolje govori dominira skupštinom), da zatim manjina nema razloga da prihvati odluke većine…sve se to primjećuje samo ako se ne posjećuje agoru. Čim zakročite, možda nagnani događajima, stare nejasnoće nestanu; čudo koje će se lakše desiti ako otkrijete da posjedujete dobre »oratorske sposobnosti«. Ipak, ima onih koji i dalje smatraju odbojnim taj napor udruživanja pojedinaca u zajednicu, da ih se snabdije nečim što će dijeliti, da ih se učini jednakima. Zato što zrači licemjerjem. Licemjerjem koje je u prošlosti zanemarivalo robove koji su omogućavali starim Grcima da uzastopce o nečemu odlučuju, koje je uklonilo amorfan i anoniman puk, nedostojan biti dio naroda, danas namjerava zanemariti činjenicu da se ljudska bića mogu ujediniti pod uvjetom da se odreknu vlastitih svjetova — senzibilnih svjetova, bez supermarketa i autocesta, punih snova, misli, odnosa, riječi, ljubavi.

U političkim stavovima, kao i u religiji, prevladava ideja da jednakost proizlazi iz identiteta, iz zajedničke adherencije jednoj predodžbi o svijetu. Svi smo jednaki zato što smo svi Božja djeca ili građani Društva. Međutim, nikad se ne procjenjuje i suprotna mogućnost, koja se ipak pojavljivala tijekom povijesti. Da opća harmonija Čovječanstva može nastati iz podjele pojedinaca sve do u beskonačnost. Svi smo jednaki ako smo svi isti, ili ako smo svi različiti. Na skupštini koja sve združuje priziva se razum — Logos— putem diskusije. Govoreći, rasuđujući, argumentirajući, i problemi se tope kao snijeg na suncu, sukobi se izglade, postižu se dogovori. No, koliko je kompromisa, koliko umjerenosti, koliko realnosti je potrebno da bi se postigao zajednički dogovor, da bi se iznenada svi osjetili braćom?…

Prijete vam veliki radovi koji će utjecati na okoliš?
Nalazite se na nišanu inozemne vojne baze?
Zabrinuti ste za vaš život?
Razočarala su vas politička spletkarenja?
Umorila vas je pasivnost sindikata?
Ogorčeni ste prevarom demokracije?
Konačno je iz Francuske stigao lijek za vašu bolest!

Svakodnevnim korištenjem vratit će vam povjerenje u politiku.
U Francuskoj su dugogodišnji eksperimenti dokazali
da ako ga pratite u stopu, i vaš će zastupnik dobro
razmisliti prije no što izda punomoć koju ste mu potpisali.
Osnujte i vi odmah vaš područni komitet,
organizirajte prosvjed, uključite se u povorku,
sudjelujte u blokadi cesta,
smislite tisuću miroljubivih i nenasilnih načina
za vršenje pritiska na vlast.
Postanite aktivisti!
Na taj ćete način spasiti demokraciju i kapitalizam će
postati, ako ne privlačan, barem podnošljiv.

Stvarati sudjelovanje – Kreirati zajednicu

GRAĐANIZAM

jer drugačija Država je moguća!

A za najekstremnije:

Radikalni građanizam!

Osmišljen posebno za osobe koje pate od revolucionarne svrbeži,
ova je linija u stanju zajamčiti ako su radnici
sposobni slobodno i bez posrednika okupiti se
da bi raspravljali o svojim istinskim problemima,
država nestaje.

Upozorenje: za pravilno korištenje proizvoda slijedite upute vašeg lidera.

http://kontra-punkt.info/lektira/gradanizam

Share this:

https://thesinisterquarter.wordpress.com/2015/06/25/king-communism-8/

Mikro i makro

Postoji ta socijetalna vizija promene, kao što kaže Dove, promena navika, ponašanja, a u suštini sve ostaje isto jer je društvo i dalje zasnovano na odvajanju ljudi od sopstvenih životnih uslova. Neka postmodernistička karikatura revolucije svakodnevog života. Ali postoji i državna, u kojoj se naglašava da je samo potrebno  organizovati se i preuzeti državni aparat, koji će se menjati tako što će se održavati. Ovo su avangarde levog reformizma. Zapravo su dosta isprepletene, i koristiće kapitalizmu u nekoj novoj viziji privatno-javnih partnerstava.

Rebus

Svaki put kada umesto proletarijat pročitam “narod”, pitam se kakvo li se nedelo priprema protiv proletarijata.

Gilles Dauvé

Left hand of boredness

Levica ovde simulira rat zaokruženih pozicija, bez obraćanja pažnje na konjukturu. Tako je najomiljenija diskusija sa liberalnim establišmentom, u kojoj mu se dokazuje da je liberalni establišment, dok analiza i kritika sadašnjice nedostaje. Ono što treba dovesti u pitanje ostaje neupitno. Levičari rešavaju pitanje naroda tako što jedni kažu da su za antifašistički narod NOB-a (iako je NOB bio proizvod jedinstvenih i neponovljivih okolnosti), dok drugi nemaju problema sa narodom kakav je sada (iako je danas to ovde dominantno oznaka etatističkih i pro-etatističkih oblika organizovanja).

Recimo, da li se može istovremeno biti protiv zidova namenjenih migrantima i za narod? Proizvođenje naroda podrazumeva stvaranje okvira podele na domaće i strance. Ne postoji svetski narod, postoji samo nacionalni narod. Pored toga, narod je izraz rešavanja, na način hibernacije, društvenih protivrečnosti u imaginarnoj i jezičkoj zajednici.

Sve je to proizvod straha da se bez naroda pada u izolaciju i individualizam, što je istina koja, nažalost, pokazuje koliko je ovde država-nacija ovlašćeni predstavnik kolektiviteta.